In memoriam: Milan Živković (1972-2021)

U Kragujevcu je jutros preminuo Milan Živković.

Celokupan novinarski staž proveo je u sportskoj redakciji Televizije Kanal 9, izveštavajući sa brojnih događaja u zemlji i inostranstvu.

Ljubav prema novinarstvu javila se još tokom njegove fudbalske karijere koju je počeo u Radničkom, klubu koji je najviše voleo i kome je najviše dao.

Prošao je sve njegove selekcije, a između ostalog bio je i član generacije ovog kluba koja je Radnički, posle više od dve decenije, kroz baraž mečeve sa OFK Kikindom, 1997. godine, vratila u prvoligaški rang takmičenja.

Značajan trag ostavio je i igrajući za Zastavu, Sušicu, Merkur.

Nastupao je i za Javor, odnosno Srem.

Trenersku karijeru počeo je u Šumadiji 1903, da bi se vrlo brzo vratio u Radnički, ostvarivši zapažene rezultate sa omladinskim selekcijama.

Bio je predvodnik nove, i u to vreme nadolazeće generacije trenera, važio je za izuzetnog stručnjaka u radu sa mladim kategorijama, kome su karakteristike bile upornost, istrajnost, volja i izuzetna vizija, po kojoj je uvek išao korak ispred.

Nedavno se vratio iz Kine, gde je radio u klubu Šenjang Urban, sa željom da trenersko znanje stekne i na sasvim drugim krajevima zemaljske kugle.

Milan Živković biće sahranjen sutra u 14 časova na Varoškom groblju.

Foto: Ivan Pavlović
RTK

* * *

Danas nas je zauvek napustio moj drug Žile.

Odrasli smo zajedno družeći se, provodeći detinjstvo i mladost u mlađim kategorijam FK Radnički. Desna i leva polutka pionira, pa posle i juniora Radničkog. On plavušan, ja garavko. On dešnjak , ja levonog. On osmicu, ja desetku. On nasmejan, ja nasmejan. On gimnazijalac, ja gimnazijalac. Najbolji je bio Peca, tim su držali Atriks i Samardžija iz defanzivne linije, a Žile i ja bili smo fudbalska duša te generacije. Bio je beskrajno talentovan fudbaler, pravi drugar i saigrač od koga niko nikada nije čuo ružnu reč.

Bili smo bliski prijatelji na terenu i van njega. Mnogo sam ga cenio kao igrača, još više kao čoveka i drugara.

Sećam se da smo na jednom zimovanju, 1988. godine, u Poljskoj, sa grupom gimnazijalaca, bili cimeri u hotelu u Zakopanima. E, to su bili dani.

Bilo, prošlo, al se ne zaboravlja.

Dobri moj Žile, skrhala me vest o tvom odlasku. Pretužan sam ti.

Nadam se da si sada na nekom boljem mestu i da driblaš i odvaljuješ desnicom u rašlje na nekim nebeskim fudbalskim terenima.

Večna ti slava druže moj, anđeli s tobom.

Tužni i neutešni

Тvoj Vasa

Aleksandar Vasiljević